19. maj 2007. - NEDELJA BORBE PROTIV DISTROFIJE
Završna manifestacija u Novopazarskoj Banji

   • Prizor dostojan pažnje ukazuje na značaj koji organizatori pridaju onome što bi trebalo da se dogodi. To je završnica Nedelje borbe protiv distrofije, koja se ovde svake godine u isto vreme obeležava. Atmosfera je napeta, a na licima učesnika titra uzbuđenje. Nije ni čudo, ono što ovde budu pokazali videće se širom Srbije, i sveta

   Petak je, pre podne, 19. maja. Dan jezivo kišan, prolećni. Ipak, i pored nevremena, probijamo se kroz pljusak koji nas prati od Kraljeva do Novopazarske Banje. U našoj nevelikoj ekipi dve pozorišne trupe: Lutkarsko pozorište Lidije Radičević i Teatar ,,Sunce” Zorana Savkovića Džerija. Izbegavajući odronjene gromade kamena na putu, stižemo na odredište. Dočekuje nas delegacija naših domaćina, odnosno domaćica, starih poznanica. Srdačne su kao i uvek, ali nekako nespretne, nervozne i užurbane. Odlazimo zajedno do velike sale u Specijalnoj bolnici i tu, na licu mesta, shvatamo šta je povod tolikom uzbuđenju. Svečano uređena sala, dugi nizovi stolova i veliki broj uglednih zvanica, bolesnika u kolicima, osoblja, učesnika i novinarskih ekipa. Prizor dostojan pažnje ukazuje na značaj koji organizatori pridaju onome što bi trebalo da se dogodi. To je završnica Nedelje borbe protiv distrofije, koja se ovde svake godine u isto vreme obeležava. Atmosfera je napeta, a na licima učesnika titra uzbuđenje. Nije ni čudo, ono što ovde budu pokazali videće se širom Srbije, i sveta.
   Posle pozdravnog govora v. d. direktora dr Meha Kajevića i predstavnika lokalne samouprave na scenu stupaju izvođači: glumci, igrači, recitatori, lutke... Oni kojima je ovaj program prevashodno namenjen, uživaju. I gosti, naravno. Uz folklor, koji pleni kostimima i ritmikom mladih igrača, ustaju da na svojim mestima zaigraju i oni koji jedva sede. To je moć muzike. Prizor koji izaziva oduševljenje i suze istovremeno. Prizor iz kojeg se vidi neverovatna upornost ovih ljudi i veliko saznanje kako je malo potrebno da budu srećni, da se bar na trenutak osećaju rasterećeni okova koji su im paralisali mišiće.
I naše dve pozorišne trupe nailaze na izuzetan prijem i pažnju publike. Stari su to i dugogodišnji poznanici, čije će se druženje nastaviti, dok god to bude potrebno, a biće.
   Sledi zajednički ručak. Srdačnost ovih ljudi je zadivljujuća, dotle da nam se izvinjavaju što u želji da nas što bolje ugoste možda malo i preteruju. Ne zameramo im, naravno. Posle zajedničkog ručka spremamo se za put. Rastajemo se dugo, srdačno, uz obostrana obećanja da ćemo se uskoro videti ponovo. Njima je naše prisustvo potrebno, a boravak ovde svakog čoveka na neki način oplemenjuje jer godi svesti osećanje da je uz malo truda nekome ulepšao život, bar nakratko. Jer, kako glasi jedan od slogana Udruženja distrofičara u Nedelji borbe protiv ove opake bolesti: ,,I vaše malo, nama je mnogo”. I pored toga, mi smo se potrudili da im pružimo što više, bez obzira koliko to malo bilo. I isplatilo se.